Narodno pozorište, 9.mart - Srbija izbori

Stari Rimljani su mart mesec definisali kao mesec u kojem se rađa novi životni ciklus. Zima polako ostaje iza nas, a sve što je lepo se rađa. Međutim Srbi opovrgnuše ovu antičku tezu dokazavši da je mart mesec u kome ne dolazi do rađanja novog života, već vraćanja na stari. Ono što se u martu mesecu dešavalo u našoj novijoj istoriji, mnogi teoretičari nazivaju procesom degradacije čitavog društva za čiji oporavak je potrebno minumum četredeset godina. Mesec tenzija je sada već davne 1991.godine započet urušavanjem „starog režima“ i ulaskom u proces tranzicije zemlje. Proces tranzicije praćen je čudnim spletom okolnosti. Da li je gotov ili ne, građanima je svejedno jer se danas samo prisećaju slavnog devetog marta tupo slušajajući o tada entuzijastičnim danima .

Kako vreme prolazi, o devetom martu kao o simbolu borbe, danas se sve manje govori. Demonstracije, pesme, bedževi, sukobi na ulicama, štrajkovi, slogani, jednom rečiju prevrat koji je u sebi nosio klicu razvoja demokratije na ovim prostorima. Nakon 25 godina od početka reformi taj datum je predstavljen kao opomena- „Ništa slično se ne sme ponoviti!“ „Stari i novi“ režimi zamenjeni su catch-all partijama u kojima se ne zna gde je levo, a gde desno. Centra nema. Danas se retko ko priseti i spomene taj datum, a njegova suština je zaboravljena. I oni koji su na vlasti, kao i oni što su bili, po potrebi veličaju i kritikuju tadašnje struje na kraju se slažući da je to bilo davno i da takve podele treba zaboraviti.

DA, „davno“ je bilo to vreme kada je su studenti, kulturna elita, narod ustali i rekli ja ne želim to, želim nešto drugo. Davno je vreme kada su građani na svaku političku promenu gledali optimistično, a ne bledo i nezainteresovano. Davno je bilo kada je 100.000 ljudi izašlo na ulice i jasno stavilo do znanja da nešto ne valja. Davno je bilo kada su studenti danonoćno protestovali sve dok njihovi zahtevi nisu bili ispunjeni. Davno je bilo to kada je svaki od političkih aktera znao šta želi i jasno svima stavio do znanja kako će to ostvariti. Davno je bilo i to kada si kritički mogao da preispitaš i jednu i drugu struju, pa da odlučiš kojoj pipadaš, jer nisu bile sve iste.

Sada svi oni kažu: Takve podele su prevaziđene. Od tada muči me pitanje zašto ? Kako može biti prevaziđeno nešto, što je „meni“omogućilo budem izabran, a „tebi“ da me mirnim putem smeniš ? Kako može prevaziđeno nešto što je generacije koje su odrastale nakon tog devetog marta, usmerilo da usvajaju evropske vrednosti i norme, a ne neke druge? Kako može da bude prevaziđeno nešto što je nateralo celu naciju da opomene predstavnike vlasti da nisu svemoćni?

Takva podela ne sme biti prevaziđena ili još gore zaboravljena. Takva podela znači da ne može sve biti isto. Postoji nešto za šta se „ja“ zalažem i nešto za šta se „ti“ zalažeš. „Ti i ja“ ne želimo iste stvari i to je ono što nas deli. To ne znači nužno da ja „tebe“ ne cenim, ali znači da ću se boriti da ostvarim svoje „ja“. I sada nakon svih ovih godina, svi oni kažu da „ja“ i „ti“ nikad nismo postojali, već da MI sada predstavljamo iste stvari i vrednosti. Kada su 2010.godine upitali Draganu Milojević Sredić, ženu heroja koja je stala ispred vodenih topova tog devetog marta, šta u njoj bude demonstarcije odgovrila je: „Danas gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost". Srbiji, nama, zaista je dosta da svi vi radite isto!
Vreme je da saznamo šta želiš „ti“, a šta želim „ja“. Barem smo toliko zaslužili.

K.Ć.
Student Fakulteta političkih nauka