Demokratija je danas jedna od najpopularnijih reči u rečnicima svih političara. Jedni se mogu zalagati za pravdu, drugi za slobodno tržište, treći mogu biti nacionalisti, ali svima je zajedničko jedno – u svakoj prilici istuču da su demokrate. Mnogo je vremena trebalo demokratiji da stekne toliku popularnost. Još je u antici bila omražena od strane mnogih filozofa, a ni crkva i vladari u srednjem veku takođe nisu bili blagonakloni prema demokratiji. Kraljevima u apsolutnim monarhijama, demokratija se nije smela pominjati. Svoju slavu počinje da stiče za vreme prosvetitelja i krvave Francuske revolucije, koja je naizgled donela slobodu potlačenima i pravnu jednakost. Dvadeseti vek je prošao u znaku sukoba onih koji su za demokratiju i onih koji su izrazito protiv nje, a već krajem dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka počinje da se zloupotrebljava od strane velikih svetskih sila. Reč demokratija se vrlo često koristi, ali malo ko objasni šta pod time podrazumeva. Još bitnije od toga šta se podrazumeva pod rečju demokratija jesto ko, ustvari, odlučuje u demokratijama.
Ko odlučuje u demokratijama?
Odgovor deluje vrlo lak: svi građani sa pravom glasa. Međutim, čini se da stvari ipak nisu toliko jednostavne.
Počnimo od novca. Nezamislivo je da danas na izborima pobedi neko sa limitiranim novčanim sredstvima. Mediji su vrlo bitan akter savremenih političkih procesa. Da bi neko uopšte saznao za određenu političku opciju, potrebno je imati novca za reklamiranje. Takođe, treba platiti bilborde, plakate i ostali reklamni materijal. Kako smo videli, novac je vrlo bitan, a s obzirom da u zemljama poput Srbije, mali broj ljudi ima toliko novca za „rasipanje“, stranke se okreću krupnom kapitalu. Upravo je novac jedan od faktora koji može ograničiti demokratski legitimitet izbora. Stranke su prinuđene, kako bi finansirale svoje kampanje, da potraže „pomoć“ bogatijih i kasnije donose zakone koji im idu u korist. Problem je još veći u slučaju da imamo nekoliko partija koje se finansiraju od strane krupnog kapitala, a građani da izborima biraju samo drugu osobu koja će se okoristiti od nove vlasti.
Skoro sve savremene države počivaju na narodnoj suverenosti. A ako je narod nosilac suverenosti, onda bi to značilo da odluke oko političkih pitanja jedne zajednice, donosi isti taj narod. U čemu je problem? U tome što je danas jasno da su mnoge velike korporacije i međunarodne organizacije mnogo moćniji politički igrači od građana jedne države. Primer Grčke je poslednji u nizu koji pokazuje da je izbori građana itekako ograničen i da sam nosilac suverenosti, u stvarnosti, može malo toga odlučiti.
Takođe, danas je institucija ugovora mnogo bitnija od volje građana na izborima. Zamislimo da jedan političar potpiše, u ime države, ugovor sa određenim licem na vrlo dug vremenski period. Može se desiti da se to ne svidi građanima i da na sledećim izborima smene sa vlasti tog političara, a da nova vlast zatraži raskid ugovora. Deluje legitimno, građani su većinom na izborima odlučili da ne žele takav projekat iz čega bi trebalo da sledi da se ugovor poništava. Problem je što su mnoge latinoameričke države izgubile vrlo lične sporove pred međunarodnim sudovima, što je jasan pokazatelj da potpis jednog korumpiranog političara znači mnogo više nego glas naroda na izborima.
Ono što sledi iz svega navedenog je da u praksi nema toliko demokratije kao što izgleda. Demokratiju bi možda trebalo vratiti onome kome pripada – narodu, da bi bila ono što treba da bude – vladavina naroda.
Luka Petrović
Srbija izbori
