Kolumna - Srbija izbori

Politička scena Srbije je vrlo živopisna. Imamo trocifren broj partija koje uglavnom nemaju jasno ideološko opredeljenje, veliki broj lidera, koji bi da zadovolje ne samo svoju svoju sujetu, već i materijalni interes dobijanjem fotelja u raznim upravnim odborima za sebe i svoju porodicu. Često ni ministarska fotelja nije isključena. Izbori su prilika da se snovi mnogih ostvare. Cilj je jasan – svi žele da uđu u parlament i u izvršnu vlast, a tada sva sredstva postaju dozvoljena. Međutim, javlja se jedan problem. Ući u parlament i nije baš tako lako, pogotovo ako glasačku bazu partije čini rodbina i šira familija partijskog lidera. Tada se javlja potreba za predizbornom koalicijom, programi postaju samo mrtvo slovo na papiru, a dojučerašnji ljuti protivnici se mire radi prelaska cenzusa. Da li je neko levo ili desno, više nije bitno. Nestaju razlike između monarhista i komunista, liberali pronalaze zajednički jezik sa socijaldemokratama, penzioneri sa onima ko im je smanjio penzije, pa se tako na jednoj izbornoj listi može naći po nekoliko potpuno suprotsavljenih ideoloških opcija. Ali, koga briga? Osvojiće se mandat, poslanička plata, direktorsko mesto nekog preduzeća, a za život građana - biće prilike da se o tome priča neki drugi put.

Kako u praksi izgledaju i šta su zapravo predizborne koalicije? Predizborne koalicije, baš i nisu česta pojava na političkoj sceni razvijenih demokratija, a u Srbiji se uglavnom formiraju radi prelaska cenzusa u prvom slučaju, ili kako bi najjača partija koalicije „namakla“ još koji procenat i tako povećala sebi šanse da bude deo nove vlasti, u drugom slučaju. Dakle, dve ili više partija predlažu zajedničke kandidate na istoj izbornoj listi kako bi povećale svoje šasne za ostvarivanje što boljeg izbornog rezultata. Problematično je to što se u oba slučaja prave vrlo neprincipijalne koalicije nespojivih političkih opcija, a građani onda ne mogu da prepoznaju koja politička opcija zastupa njihove interese. Takođe se dešava da u parlament uđu partije koje ni u kom slučaju ne bi mogle da samostalno pređu cenzus, koje nemaju ni par hiljada glasača, a zatim te partije za koje gotovo da i niko ne glasa dobijaju i ministarska mesta. S obzirom na to da konkretni predlozi politika postaju manje bitni, a ideološka pozicija partija nebitna, velike sume novca se ulažu u marketinške kampanje. Umesto političkih partija koje nude različite politike, dobijamo niz izbornih lista, koje nude manje-više isto. Razlika se svodi na to ko će angažovati više glumaca i javnih ličnosti u svojoj kampanji, a ko će smisliti interesantniju reklamu kako bi glasačima izgledao prihvatljiviji.

Kako bih ilustrovao na šta liče predizborne koalicije u Srbiji navešću par primera do kojih apsurda su partije u Srbiji spremne da idu. Na listi SNS-a se tako nalaze, na primer, Nova Srbija koje se u svom programu zalaže za monarhiju, zajedno sa Pokretom socijalista koji sebe smatraju za izrazito levičarsku partiju. Takođe, SNS-u, koji se nalazi na desnom centru, nije smetalo da pored ove dve partije primi i Socijaldemokratsku partiju Srbije Rasima Ljajića. Šlag na torti je pro-ruska i evroskeptična Srpska narodna partija Nenada Popovića. Sve političke opcije na jednom mestu. I Demokratska stranka je zanimljiv primer. Bore se „za pravednu Srbiju“ zajedno sa neoliberalnom Novom strankom. Pravda i neoliberalizam teško da mogu da idu zajedno. Isto važi za koaliciju Socijaldemokratske stranke i Liberalno demokratske partije. Ne samo da su programski potpuno suprotne, već su i njihovi lideri u prošlosti često dolazili u sukob. Tu je i Liga socijaldemokrata Vojvodine čiji se pogledi na položaj Vojvodine znatno razlikuju od pogleda SDS-a. Socijalistička paritija Srbije i Jedinstvena Srbija? Još jedan spoj socijalista i konzervativaca. Može delovati da su desničarske partije principijanle prilikom formiranja koalicija, ali i kod njih postoje velika neslaganja oko ekonomskih pitanja. Svi se oni zalažu za „srpske“ vrednosti, ali problemi nastaju kada treba da se dogovore oko toga koliko je tržišta potrebno Srbiji a koliko državne intervencije

Sve u svemu, izborne liste u Srbiji više liče na bućkuriš svega i svačega, a ne na koalicije koje se formiraju radi predlaganja kvalitetnih politika i eventualnog sprovođenja istih. Možda zato i ne čudi što često skoro polovina birača ostaje kod kuće na dan izbora.

L.P.
Student Fakulteta političkih nauka