Nekadašnji potpredsednik Demokratske stranke i do izboran novog sazivaSkupštine Srbije njen predstavnik u parlamentu Jelena Trivan, za Telegraf.rsotvoreno govori o svom povratku sebi.
Bivša desna ruka Borisa Tadića, a sadašnji nezavisni politički analitičar, za naš portal otvoreno i britkog jezika govori o predstojećim izborima i predviđa njihov epilog
Nekadašnji potpredsednik Demokratske stranke i do izboran novog sazivaSkupštine Srbije njen predstavnik u parlamentu Jelena Trivan, za Telegraf.rsotvoreno govori o svom povratku sebi, izlasku iz politike, analizira političku scenu Srbije, nove koalicije, kao i to ko će biti novi premijer, ali i koje će se stranke posle 16. marta naći u Nemanjinoj.
Jelena Trivan je nakon odluke da nakon višegodišnjeg uspešnog rada u Demokratskoj stranci napusti redove demokrata, postala nezavisni politički analitičar, koja za naš portal bez dlake na jeziku govori o aktuelnoj političkoj situaciji.
Mnoge nije toliko iznenadilo kada je saopšitala da odlazi iz DS-a koliko je sve začudila činjenica da nije otišla u redove Borisa Tadića sa kojim je toliko godina bila bliska i u javnosti okarakterisana kao njegova “desna ruka” i “čovek od poverenja”.
Malo je poznato da se Jelena Trivan odrekla svoje poslaničke plate za pomoć gladnoj i siromašnoj porodici iz Šapca, želeći da tako pozove i druge da nešto slično učine.
– Ja pomažem redovno, a sada je to verovatno interesantnije što sam neko ko neće biti poslanik u novom sazivu Skupštine i ko je kao samohrana majka, bez zagarantovane buducnosti odlučila da joj je dovoljno i ovo što ima i da ta primanja treba da da drugima. Ja ne volim da se o tome piše osim kada je to u funkciji da se motivisu i drugi. u Srbiji ima toliko puno sirotinje da nam nisu dovoljne nikakve investicije i da ukoliko jedni drugima ne pomognemo nema nam spasa. Želela sam da na kraju svog političkog mandata da taj novac koji sam dobila od građana njima i vratim i to je simbolična poruka jednog bivšeg političara.
Rekli ste bivšeg političara, da li to znači da Vas nećemo videti u političkoj stranci?
– Nikada u životu nisam želela da se aktiviram u jednoj političkoj stranci, ja sam radila za tada Saveznu državu boreći se za srpske interese u regionu i onda me je jednom na mom gostovanju u Utisku nedelje video Boris Tadić i to je bio najčudniji poziv na mobilni koji sam dobila u životu, a glasio je: “Dobro veče ovde predsednik Srbije” . Pozvao me je da pričamo o Zakonu o verskim slobodama. Tako je počeo moj politički angažman, zahvaljujući mojoj želji da pomognem predsedniku Srbije. Bila sam potpredsednik Borisa Tadića, tada najmoćnijeg coveka, a nikada nisam imala nijednu javnu funkciju. Htela sam samo da radim ono u šta verujem. Kada sam prestala da verujem u DS pošteno sam otišla iz stranke. Želim da radim za svoju državu i narod i vratim ono što mi je dato, ali ne više ni za jednu stranku.
Aktivni su izbori, kampanja je u toku, istraživanja pokazuju sve lošiji rejting DS-a, prema vašem mišljenju kolikom procentu osvojenih glasova može da se nadaju demokrate, a koliko koalicija okupljena oko Borisa Tadića?
– U Srbiji u izborima bitnu ulogu osim političara imaju politička istraživanja kao i politički analitičari i mediji, a da pritom nemaju nikakvu odgovornost. Svi se sećaju koliku su ulogu na prošlim izborima odigrala istraživanja da će Boris Tadić za 14 do 16 odsto odneti pobedu nad Tomislavom Nikolićem i tako uticala na to da mnogi građani ne izađu na glasanje. Ovo napominjem, zato što se i danas stvara takva atmosfera koja vidljivim pobednicima ovih izbora može da šteti, a sve zbog istraživanja koja govore da će osvojiti 45 do 50 odsto glasova. To pre svega može da demotiviše birače SNS-a. S druge strane oni koji govore da će DS da se bori za census šalju političku poruku da je reč o jednom “propalom projektu” i da nema mnogo smisla izaći na birališta. Ja ne mislim da će se DS boriti za census jer to nije realno, ali mislim da će ovo biti jedan od njenih najlošijih rezultata u istoriji jer je stranka trenutno u jako teškoj poziciji, jer se podelila i raspala u toku izborne kampanje i u tom smislu taj rezultat biće posledica tih događanja.
Da li je DS zaista “propao projekat“?
– Protivnici DS-a to često govore, ali i ljudi koji danas vode stranku nisu ozbiljno shvatali rezultate koje stranka beleži u poslednje dve godine i poruku koju su biraći slali. Kada se do juče najveća stranka bori za cenzus na lokalnim izborima to je zvono za uzbunu da nešto ozbiljno ne valja. Mislim da je DS odigrala ozbiljnu istorijsku ulogu na političkoj sceni Srbije, ali da u ovom tenutku ona prolazi kroz buran period i da će trebati mnogo, mnogo snage da se vrati na ono mesto na kojem je nekada bila.
Koliko su realne pretpostavke da će SNS-u biti dovoljno 42 odsto podrške, pa da zajedno sa onim “rasutim“ glasovima koje nisu prešle cenzus osvoji apsolutnu većinu u Skupštini?
– Mislim da je to prilično realan scenario. Ne znam samo koliko su realni procenti o kojima govorimo, ali sve ukazuje na to da će to od 2000. godine biti najbolji i najveći rezultat koji je jedna politička stranka osvojila. Imajući u vidu da će mnoge stranke ostati ispod cenzusa, može se računati da će to SNS-u doneti dodatne mandate koje ce je približiti natpolovičnoj većini. Lično mislim da su takva predviđanja ujedno i najveća opasnost za naprednjake, jer to njihovo biračko telo može da potpuno demotiviše i uljuljka, da njeni birači pomisle da su izbori već gotovi i da nema razloga da se na njih i izađe.
Uporedite podršku koju ima SNS danas, da li je to na nivou one koju je uživao Zoran Đinđić ili neko drugi?
– Srbi definitivno vole pobednike. Na žalost Zoran Đinđić nije mogao da se pohvali podrškom građana, on je stvarnu podršku imao tek pošto je ubijen, a za vreme mandata je takvu vrstu podrške imao Boris Tadić 2007, 2008. do 2010. godine kada je na izborima i pobeđivao. Mogu da potvrdim da se istorija i na ovom primeru ponavlja jer je i DS tada imao nenormalan priliv članova, prelaske čitavih odbora iz opozicije u DS. Tako da se u tom smislu nema ničeg novog na političkoj sceni. Zato ponavljam, da će u ovom trenutku SNS-ov najveći protivnik biti upravo oni sami baš kao je i DS samu sebe smenila lošim potezima.
Prema vašem mišljenju kakva je bit ovih izbora, kako njih možemo da definišemo?
– Ovo su zaista neverovatni izbori, za koje mogu da kažem da takvi skoro nikada u istoriji nisu održani. Ovde nema političke polarizacije, nema podele na vlasti i opoziciju, već ovde je primetna podela unutar opozicije pri čemu se polemika odvija između SPS-a i svih drugih stranaka međusobno, a da između SNS-a i opozicije nema stvarne konfrotacije. Ovo su najizvesniji i najmirniji izbori od 1990. godine jer svi znaju ko će preuzeti vlast. Ovo nisu izbori za premijera nego za koalicionog partnera.
U red za koalicionog partnera SNS-u su na neki način stali svi i svi se na neki način preporučuju naprednjacima, kako to tumačite?
– Sve stranke žele da budu vlast i zato se valjda i kandiduju. Samo u Srbiji uglavnom sem te želje danas ništa ne nude. Danas u Srbiji nema stranke koja ne bi usla u vladu sa SNS, postoje samo oni sa kojima niko neće pa su iz prinude spremni da budu opozicija.
Kako objašnjavate fenomen DSS-a koji na izbore izlazi samostalno sa porukom političke neutralnosti i protiv je ulaska Srbije u EU, a istraživanja joj stalno predviđaju sigurnih 8 odsto glasova?
– Lično mislim da je prostor na desnici i na toj evroskeptičnoj strani potpuno prazan i upražnjen i DSS i njoj srodne stranke bi mogle da imaju i mnogo veći procenat. Ipak, Srbija nema zdravu desničarsku stranu, već neke radikalne pokrete kao što su Dveri, Obraz i slično, kao i uspavanu stranku Vojislava Koštunice, za koga takođe ne bih mogla da se kladim da ne bi ušao u proevropsku vladu kada bi mu tu mogućnost neko i ponudio.
Koliko je prema vašem mišljenju realna mogućnost da SNS nakon izbora formira širu Vladu Srbije u čiji sastav bi, iako to nije neophodno, ušlo više stranaka?
– Moram da kažem, da sam ja Aleksandar Vučić sigurno bih to i učinila. loše je da Srbijom vlada samo jedna politička partija i to zbog vrlo prostog razloga, a on je da državu čekaju vrlo bolne reforme, proces pregovaranja sa EU i za to je potreban što širi konsenzus. S druge strane osim te podrške koja u ovom momentu treba SNS-u potrebna joj je i podela odgovornosti. Jer je vrlo opasno preuzeti svu odgovornost u svim oblastima, počev od Kosova, EU, korupcije i ekonomije.
Možemo da vidimo da su se i pred ove izbore formirale “nemoguće“ koalicije i da se stvara mišljenje da svako sa svakim može, kako to ocenjujete?
– Politički lideri misle da je sve moguće i misle da će građani progutati baš svaku koaliciju, ali kada odete na neki miting i zvižduke koje tamo čujete jasno govore šta građani misle o nekoj koaliciji. Razumeti da je logično da LDP bude sa Muftijom ili da Zoran Živković bude sa DS-om, samo govori o tome da ljude ili birače te stranke ne smatraju dovoljno inteligentnim. Prosto neke stvari nisu prirodne i bez obzira na to koliko je bila uspešna Vlada Tadića i SPS-a, veliki broj birača i danas zamera bivšem lideru DS-a na toj koaliciji i on i danas mora da se za taj savez “pravda“, a ceh je platio i za koaliciju sa Vojislavom Koštunicom jer je za neke glasače DS-a bila najgora moguća uvreda, ma koliko ta koalicija bila nužna.
Mnogi ljudi neshvataju da time što su izašli na birališta i upisali na listiću „Miki Maus“ i sl, da su zapravo dali svoj glas jednoj od stranaka, pa da razjasnimo zašto “Beli listići“ nisu baš prava stvar?
– Beli lisitići su na prošlim izborima imali odlučujuću ulogu i oni su uticali npr na to da LDP u Beogradu nepređe cenzus, a direktno su uticali na to da Boris Tadić izgubi predsedničke izbore. Ipak, ne može se sporiti pravo ljudima da budu nezadovoljni i da na glasačkim listićima napišu šta žele, ali moraju da budu vesni koje posledice će ta njihova odluka doneti. U tom smislu kreatore ideje „Belih listića“ treba pozvati na odgovornost, jer su obmanjivali javnost govoreći da su oni zapravo projekat građanske neposlušnosti kojom se iskazuje da na političkoj sceni nema valjane ponude. Ispostavilo se da je to politički a ne gradjanski projekad koji se zavrsio ovom situacijom u kojoj danas zivimo. zato svi oni danas nemaju pravo da se zale, a ni gradjani da se jos jednom povedu za njima.
Šta je to što je neophodno u Srbiji da se uradi?
– Mislim da će političke partije nakon ovih izbora morati da se manu demagogije i da podrže Vladu u neophodnim i bolnim ekonomskim reformama. Demagogške priče više ne prolaze i građane jedino zanima posao i tačka. Neće moći da se održi ovakav penzioni sektor, niti će javni sektor ostati bez otpuštanja i zato će sledećoj vladi u tom poslu trebati ogromna podrška i veliki razum političkih lidera da na toj muci neskupljaju političke poene već da svi zbijemo redove do ozdravljenja ekonomije. Divno je reći da smo protiv solidarnog poreza na koji smo svi kivni, ali gde ćemo naći pare ako ga ukinemo. Lako je reći kao Ivica Dacic u kampanji 2012. godine da je protiv MMF-a ali će u sred ove kampanje, kao premijer morati sa njima da pregovara i da objasni biračima da ih je obmanuo.
