Dok sa nestrpljenjem iščekujemo taj 24. april koji deluje tako dalek, čini nam se da politička scena u Srbiji nikad nije bila raznovrsnija. Broj političkih partija koje se bore za vlast, još od prvih višestranačkih izbora održanih 1990. godine, danas je dostigao svoj maksimum. Takva situacija dovodi u veliku nedoumicu onaj ne toliko veliki deo biračkog tela, koji uglavnom čini starija populacija i koji će jednog nedeljnog jutra pohitati na svoje biračko mesto. Ili nedoumica ipak ne postoji?

Pred kakav izbor su stavljeni naši sugrađani, a i mi? Ko sve čini tu šarenu paletu? Čini se da je pravo pitanje, zapravo, koliko su ljudi u Srbiji dobro informisani o svim mogućim opcijama koje im se nude. Vrlo je verovatno da se većina izlazećeg biračkog tela, koje koristi jedno od svojih najdemokratskijih prava i ne udubljuje mnogo u političke programe koji su zastupani. Ako isti još uvek i postoje, ako nisu postali floskula koju više niko ne uzima za ozbiljno.

Ko se još u ovim vremenima poziva na svoj politički program? Politika(nstvo) se danas, više nego ikad, svodi na praznu demagogiju i predizborne kalkulacije ko će sa kim i ko sa kim nikako neće. Nema profesionalizma, stručnosti i znanja koji su nam tako neophodni, već se „akademski“ narodni predstavnici, koji bi trebalo da predstavljaju krem ovog društva, onako akademski prepucavaju raznim saopštenjima, uvredama i optužbama ko je šta radio poslednjih petnaest godina, a ne primećuju da za sve to vreme, ni oni ne rade ništa. A uostalom, kada bi političke programe neko i čitao, verujem da bi se dosta pomučio da nađe neku značajnu razliku. Oni su previše obimni, previše komplikovani i previše uopšteni. Sumnjam da je nekom običnom čoveku jasno za šta se zalaže neka partija samo kada pročita njen program. Na Zapadu kažu da imate predispozicije da budete kvalitetan političar ako ste u stanju da u roku od dva minuta ponudite konkretno rešenje nekog konkretnog problema. Ljude zanimaju precizni odgovori, a ne monotoni programi na nekoliko strana, koji kažu sve, a ne govore ništa.

Ako je sve to tako, nameće nam se logično pitanje – na osnovu čega to glasaju građani Srbije? Pošto smo poznati kao naord koji brzo zaboravlja, to onda sigurno nije na osnovu neograničenog broja ispada, grešaka sa fatalnim ishodom, uvreda, malverzacija, „lapsusa“, afera, ponižavanja na seksualnoj osnovi. Verovatnije je da se glasači opredeljuju na osnovu ozbiljnih obećanja koja čuju u predizbornoj kampanji. I samo tad. Jer, kad izbori prođu, kada sve dođe na svoje, ko se još seća šta je sve u kampanji izgovoreno i obećano sa garancijama da će isto biti i ispunjeno. Ali kasnije, tek kada i ako glasate za nas.

Takvim svojim ponašanjem, građani Srbije, kako oni koji koriste svoje biračko pravo, tako i oni koji apstiniraju, šalju jasan i snažan podsticaj ljudima koje nazivamo političarima u Srbiji. Podsticaj da se nikad ne uozbilje, da nikad ne shvate ogroman značaj odgovornosti koji se stavlja pred njih i da se uvek postupaju po principu koji je vekovima karakterna crta našeg naroda – lako ćemo. A za sve to vreme, mladi ljudi u kolonama odlaze iz Srbije. Ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo. Čije interese će naši političari onda sutra braniti ako se taj trend nastavi? Izgleda da njih i ne brine mnogo taj problem sve dok narodu imaju da ponude „hleba i igara“.

Pred građane Srbije postavlja se još jedna, ko zna koja po redu, Hamletovska „ili - ili“ dilema: Bi(ra)ti ili ne bi(ra)ti? Ne znam, kako će oni rešiti tu, ne laku dilemu, ali sudeći po zabrinjujućoj apatiji i pasivnosti koji su nam se uvukli pod kožu, duboko sam uveren da neće biti mnogo drugačije nego ranije. Ostaje nam samo još da vidimo kako će izgledati predstojeća kampanja, da li će biti kvalitetnija i konstruktivnija, što je malo verovatno ili će po izrečenim uvredama i inkriminacijama nadmašiti prethodne.

Milivoje Zlatković
Srbija izbori

Kategorije: