Ovaj tip komedije je u našoj državi nastao ko zna kada. Možda s nastankom višepartizma, a možda i mnogo ranije – onda kada je Hatišerifom ograničena Miloševa vlast. Bilo da su tu Pupčinelo, Kolumbina, Pašić ili Vučić ,,komedija erudita’’ unapred ima određene faze dramskog razvoja, a tekst nastaje u improvizaciji, onako da to narodu bude najdopadljivije.
Narod voli jednostavno, narod voli prijemčivo i zabavno – narod voli ono što mu se da. Maske, improvizacije i unapred poznatu radnju. Narod se poistovećuje s glumcima i bira svoju omiljenu dvorsku ludu. Narod shvata olako. Shvata olako to što ne zna, shvata olako svoje želje i potrebe. Težeći ka demokratiji – od nje beži. Narod voli glumca jer je tu da ga zabavi, a kad se sve kulise zaklope – glumac to radi zbog sebe. Ne zbog želja naroda već zbog aplauza. Glumac je egoista, glumac je željan moći koju mu publika pruža. Jer, šta je glumac bez publike? Šta je političar bez biračkog tela?
Previše ponovljenih reči i priča, previše usiljenog smeha. Previše zapleta, kulminacija i peripetija. Zaključak u ovoj državi uvek izostaje. Sve ono što krasi ovaj tip komedije je prenaglašeno i grotesktno. Sve što je čini je već viđeno i odslušano. Isti likovi, iste reči, cikličnost. Pupčinelo plače za svojim cvetom koji je uvenuo njegovom krivicom. Ako kaže da je tužan i da mu je krivo, garant je to što je to rekao na medijskoj pozornici? Zapitajte se – da li je to što je nešto rečeno na pozornici jedini kriterijum istine.
Anđela Kuzmanović
Student Fakulteta političkih nauka
